Na zidu Elektrotehničke škole u Novom Sadu 1994. godine osvanuo je grafit: "Čonta, molim te, vrati se!" Nebojša Čonkić mi nije predavao nijedan predmet, ali, dobro sam znao ko je zahvaljujući klasićima neizlečivo zaraženim pankom. Omiljene slobodne aktivnosti na odmorima ("pali cigar’ na cigaru" i "vrti bocu u krug dok se ne isprazni") obično smo upotpunjavali ćaskanjem o svemu, pa i o neobičnom profesoru sa statusom rok zvezde u našoj palanci. Na posao je dolazio ležerno obučen u izlizanu odeću iako je važio za prilično strogog predavača. Ako vas obori na popravni ili želite veću ocenu, ponesite praznu kasetu, njegovu ploču/singlicu ili makar štrudlu sa makom da mu se umilite. Čonta je zdravorazumski izvrdavao pozive za odlazak u "Oslobodilački rat", da bi se 1992. i odselio u Kanadu. Crveni grafit je još dugo krasio izbledelo žutu fasadu, često mi uveseljavajući besciljna tumaranja gradom.

“Nije punk bio nikakav simptom dezintegracije samoupravnog socijalizma, što je prvo tvrdio Žižek i što su onda sa njim svi ponavljali. Punk je bio muzika. Mislim da smo mi u Pankrtima previše voljeli samo muziku i bili kao ljudi previše autonomni, da bi htjeli sudjelovati u nekom agitpropovskom, novoljevičarskom pokretu" (Gregor Tomc, menadžer Pankrta).